Još od osnovne škole maštao sam o medicini kao o profesiji kojom bi se bavio
Đurica Milićev – stipendista, student druge godine Medicinskog fakulteta u Novom Sadu
Studiraš medicinu, druga si godina. Kakva su dosadašnja iskustva sa fakulteta, da li si zadovoljan, jesu li ispunjena tvoja očekivanja?
O ovom fakultetu sam razmišljao veoma dugo. Još od osnovne škole maštao sam o medicini kao o profesiji kojom bi se bavio. Mogu reći da sam veoma zadovoljan onim što mi pruža ovaj studij. Za sada učimo opšte predmete, kasnije nas očekuju i klinički i baš se tome radujem i iščekujem to. Prija mi medicina, prija mi da to izučavam.
Kako si saznao za RHSP stipendiju?
Za stipendiju sam čuo još dok sam bio u srednjoj školi. Školski psiholog mi je rekao da se ona dodeljuje. Rešio sam da probam da konkurišem. Popunio onlajn aplikacioni formular, napisao motivaciono pismo i esej o problemima u romskoj zajednici i još nešto o vannastavnim aktivnostima. Ispostavilo se da sam dobio stipendiju i od tada sam korisnik.
Šta za tebe ona znači?
Iznos je veliki i meni ta stipendija znači bukvalno sve. Predstavlja mi glavni izvor finansija. Da je nemam jednostavno ne bih mogao da nastavim školovanje. Pomaže mi bukvalno u svakom segmetu. Ne samo što se tiče fakulteta, nego i života uopšte, kako ovde u Novom Sadu, tako i u mom rodnom Novom Bečeju i ono što je vrlo bitno – mogu da pomognem i mojoj majci koja ne radi, jer je srčani bolesnik.
Na fakultetu imaš mentora. Koliko ti je to važno i koliko ti je olakšalo studiranje?
Na prvoj godini sam dobio mentorku Mariju Mihalj, koja je redovni profesor na katedri za anatomiju Medicinskog fakulteta u Novom Sadu. Ona je pre svega izuzetno dobar čovek, ali i odličan stručnjak. Zaista mi je mnogo pomogla, jer sam kod nje konstantno išao da kolokviram, da me ispituje anatomiju koja je najteži ispit na prvoj godini. Motivisala me je da se trudim. Zahvaljujući tome položio sam ispit u prvom roku. S druge strane, išao sam kod nje i na razgovore, jer znate, nekada padnete i potrebno vam je da vas neko sasluša, pruži vam podršku i motiviše da nastavite dalje. Ona mi dođe i kao neka vrsta psihološke pomoći.
Imaš li možda ideju, šta bi nakon završetka osnovnih studija voleo da specijaliziraš?
Infektologiju, granu medicine o zaraznim bolestima. To me veoma privlači, jer volim mikrobiologiju. Baš sad na drugoj godini imam predmet mikrobilogija sa imunologijom i zaista sam uvideo da jeste to nešto čime bih želeo da se bavim i šta bih voleo da izučavam. Nije mi teško i lepo mi je dok to učim. Neopterećujuće je. Voleo bih da jednog dana konkurišem za Lekare bez granica, da radim negde u Africi ili nekim ruralnijim predelima Azije gde su te zarazne bolesti veoma česte, ako ne to, voleo bih da volontiram za UNICEF.
Koliko je, po tvom mišljenju, važno obrazovanje Roma i koliko doprinosi razbijanju predrasuda o vašoj etničkoj grupi?
Mislim da je obrazovanje jedan od najvažnijih faktora i trebalo bi da mu se posveti mnogo pažnje. Pogotovo vezano za našu zajednicu - da se ulaže dosta u mlade, da nastave svoju edukaciju, jer je to, ne samo put da se izađe iz bede i siromaštva, već i izuzetno dobar način da se razbiju predrasude. Ovo govorim na ličnom primeru, jednostavno kad ste obrazovani, kad se trudite, ljudi vas mnogo više poštuju i smatraju vas istima. Ne osećate se poniženo. Obrazovanje pruža i veće mogućnosti da se pronađe posao. Kad bi se sve to sklopilo kompletna romska zajednica bi bila lakše prihvaćena u društvu.
Da li se, možda, tvoji mlađi sunarodnici ugledaju na tebe kao nekoga ko daje dobar primer?
Nisam to od njih čuo, ali sam čuo od starijih da komentarišu i govore svojoj deci – trudi se, vidiš kako Đurica može sve. Tako možeš i ti. Primetio sam da mlađi od mene preduzimaju samoinicijativu, rešili su da se obrazuju, jer su jednostavno shvatili da je to nešto što je neophodno. Ne znam da li im predstavljam primer, ja se nadam da oni samostalno to žele.
Da li si u toku školovanja nailazio na neki vid diskriminacije?
Iskren da budem da, ali dok sam bio mlađi. I to od strane vršnjaka. Ono u smislu - on je Cigan, on je ovakav, on je onakav... Sada kad sam stariji možda i ne smeju da mi kažu neke stvari u lice. Ono kao tabu je reći Cigan, ali govore.
Je li tebe vređa taj termin Ciganin?
Bukvalan prevod te reči koja je grčkog porekla znači nečist, tako da to jeste uvreda. Bilo kom čoveku da kažete da je nečist uvredićete ga. Ne mogu sebe da svrstam u kategoriju Ciganina, Rom jesam, Rom na romskom jeziku znači čovek.
Da li si društveno angažovan?
Malo sam to zapostavio u poslednje vreme, zbog obaveza na fakultetu. Ali jesam, bio sam aktivista u lokalnoj kancelariji za mlade, ali i u romskim udruženjima u Novom Sadu, kao što su Vojvođanski romski centar za demokratiju i Udruženje romskih studenata. Aktivan sam koliko mi obaveze dozvoljavaju. Trudim se, ali ne želim da se ograničim da pomažem samo osobama romske nacionalnosti. Pre svega sam više usmeren na neku vrstu omladinskog rada.
Studiraš medicinu, druga si godina. Kakva su dosadašnja iskustva sa fakulteta, da li si zadovoljan, jesu li ispunjena tvoja očekivanja?
O ovom fakultetu sam razmišljao veoma dugo. Još od osnovne škole maštao sam o medicini kao o profesiji kojom bi se bavio. Mogu reći da sam veoma zadovoljan onim što mi pruža ovaj studij. Za sada učimo opšte predmete, kasnije nas očekuju i klinički i baš se tome radujem i iščekujem to. Prija mi medicina, prija mi da to izučavam.
Kako si saznao za RHSP stipendiju?
Za stipendiju sam čuo još dok sam bio u srednjoj školi. Školski psiholog mi je rekao da se ona dodeljuje. Rešio sam da probam da konkurišem. Popunio onlajn aplikacioni formular, napisao motivaciono pismo i esej o problemima u romskoj zajednici i još nešto o vannastavnim aktivnostima. Ispostavilo se da sam dobio stipendiju i od tada sam korisnik.
Šta za tebe ona znači?
Iznos je veliki i meni ta stipendija znači bukvalno sve. Predstavlja mi glavni izvor finansija. Da je nemam jednostavno ne bih mogao da nastavim školovanje. Pomaže mi bukvalno u svakom segmetu. Ne samo što se tiče fakulteta, nego i života uopšte, kako ovde u Novom Sadu, tako i u mom rodnom Novom Bečeju i ono što je vrlo bitno – mogu da pomognem i mojoj majci koja ne radi, jer je srčani bolesnik.
Na fakultetu imaš mentora. Koliko ti je to važno i koliko ti je olakšalo studiranje?
Na prvoj godini sam dobio mentorku Mariju Mihalj, koja je redovni profesor na katedri za anatomiju Medicinskog fakulteta u Novom Sadu. Ona je pre svega izuzetno dobar čovek, ali i odličan stručnjak. Zaista mi je mnogo pomogla, jer sam kod nje konstantno išao da kolokviram, da me ispituje anatomiju koja je najteži ispit na prvoj godini. Motivisala me je da se trudim. Zahvaljujući tome položio sam ispit u prvom roku. S druge strane, išao sam kod nje i na razgovore, jer znate, nekada padnete i potrebno vam je da vas neko sasluša, pruži vam podršku i motiviše da nastavite dalje. Ona mi dođe i kao neka vrsta psihološke pomoći.
Imaš li možda ideju, šta bi nakon završetka osnovnih studija voleo da specijaliziraš?
Infektologiju, granu medicine o zaraznim bolestima. To me veoma privlači, jer volim mikrobiologiju. Baš sad na drugoj godini imam predmet mikrobilogija sa imunologijom i zaista sam uvideo da jeste to nešto čime bih želeo da se bavim i šta bih voleo da izučavam. Nije mi teško i lepo mi je dok to učim. Neopterećujuće je. Voleo bih da jednog dana konkurišem za Lekare bez granica, da radim negde u Africi ili nekim ruralnijim predelima Azije gde su te zarazne bolesti veoma česte, ako ne to, voleo bih da volontiram za UNICEF.
Koliko je, po tvom mišljenju, važno obrazovanje Roma i koliko doprinosi razbijanju predrasuda o vašoj etničkoj grupi?
Mislim da je obrazovanje jedan od najvažnijih faktora i trebalo bi da mu se posveti mnogo pažnje. Pogotovo vezano za našu zajednicu - da se ulaže dosta u mlade, da nastave svoju edukaciju, jer je to, ne samo put da se izađe iz bede i siromaštva, već i izuzetno dobar način da se razbiju predrasude. Ovo govorim na ličnom primeru, jednostavno kad ste obrazovani, kad se trudite, ljudi vas mnogo više poštuju i smatraju vas istima. Ne osećate se poniženo. Obrazovanje pruža i veće mogućnosti da se pronađe posao. Kad bi se sve to sklopilo kompletna romska zajednica bi bila lakše prihvaćena u društvu.
Da li se, možda, tvoji mlađi sunarodnici ugledaju na tebe kao nekoga ko daje dobar primer?
Nisam to od njih čuo, ali sam čuo od starijih da komentarišu i govore svojoj deci – trudi se, vidiš kako Đurica može sve. Tako možeš i ti. Primetio sam da mlađi od mene preduzimaju samoinicijativu, rešili su da se obrazuju, jer su jednostavno shvatili da je to nešto što je neophodno. Ne znam da li im predstavljam primer, ja se nadam da oni samostalno to žele.
Da li si u toku školovanja nailazio na neki vid diskriminacije?
Iskren da budem da, ali dok sam bio mlađi. I to od strane vršnjaka. Ono u smislu - on je Cigan, on je ovakav, on je onakav... Sada kad sam stariji možda i ne smeju da mi kažu neke stvari u lice. Ono kao tabu je reći Cigan, ali govore.
Je li tebe vređa taj termin Ciganin?
Bukvalan prevod te reči koja je grčkog porekla znači nečist, tako da to jeste uvreda. Bilo kom čoveku da kažete da je nečist uvredićete ga. Ne mogu sebe da svrstam u kategoriju Ciganina, Rom jesam, Rom na romskom jeziku znači čovek.
Da li si društveno angažovan?
Malo sam to zapostavio u poslednje vreme, zbog obaveza na fakultetu. Ali jesam, bio sam aktivista u lokalnoj kancelariji za mlade, ali i u romskim udruženjima u Novom Sadu, kao što su Vojvođanski romski centar za demokratiju i Udruženje romskih studenata. Aktivan sam koliko mi obaveze dozvoljavaju. Trudim se, ali ne želim da se ograničim da pomažem samo osobama romske nacionalnosti. Pre svega sam više usmeren na neku vrstu omladinskog rada.
Mario Ramić – stipendista, student treće godine farmacije na Medicinskom fakultetu u Nišu
Studiraš farmaciju u Nišu. Kakva su dosadašnja iskustva sa fakulteta, da li si zadovoljan?
S obzirom na to da sam treća godina i da sam se, po prvi put, susreo sa stručnim predmetima, tek sad mogu da kažem da sam zadovoljan i što se tiče teorijskog, ali i praktičnog dela, jer su prve dve godine bile uvodne.
Šta za tebe znači RHSP stipendija?
Stipendija me je stimulisala, ali nije bila presudna vezano za moju odluku da upišem fakultet. Ove godine sam prvi put njen korisnik. A znači mi, jer je studiranje skupo, a ove godine nisam na budžetu. S obzirom na to da su moji roditelji nezaposleni i njima je to izuzetno značajna pomoć. Imam i mlađeg brata Mišela koji je treća godina srednje medicinske škole i koji je odličan đak, sa prosekom 5.
Na fakultetu imaš mentora. Koliko ti je to važno i koliko ti je olakšalo studiranje?
Znači mi podrška mentorke Gordane Pešić, profesorke farmakologije zbog toga što mi mnogo pomaže u vezi sa ispitima, daje mi korisne savete, razjasni mi stvari koje mi nisu baš najjasnije, što mi umnogome olakšava učenje.
Imaš li, uopšte, ideju šta ćeš posle fakulteta?
Nisam još uvek razmišljao o tome. Rano je još. Ali, svakako bih voleo da ostanem ovde i radim u nekoj farmaceutskoj kući, budem trgovački putnik ili tako nešto.
Koliko je, po tvom mišljenju, važno obrazovanje Roma i koliko doprinosi razbijanju predrasuda o vašoj etničkoj grupi?
Obrazovanje je presudno za razbijanju predrasuda koje postoje prema romskoj zajednici. Naravno, značajno je za svakog pojedinca na ličnom planu, da bi sutradan postao neko u životu. Poznato je da Romi ređe završavaju osnovnu školu, srednju još manje, a o fakultetu da i ne govorimo. Rastao sam van romske sredine, ali naravno imao sam drugove Rome, nažalost niko od njih nije nastavio školovanje. To nije uticalo na mene, jer sam imao svoj cilj. Znao sam i znam šta želim. I nadam se da ću uspeti u tome. Mnogi moji vršnjaci su mi govorili da ću zbog studiranja da zakasnim sa formiranjem porodice, da ću mnogo vremena da provedem uz knjigu i da ću da propustim neke bitne stvari u životu. Naravno, ja ne mislim tako. Naprotiv.
Da li si tokom školovanja nailazio na neki vid diskriminacije?
Imao sam u osnovnoj školi, u prvom, drugom razredu. Ali je to brzo rešeno. Kasnije sam stvorio svoj krug prijatelja u kom nisam bio diskriminisan. Ali to nije negativno uticalo na mene, jer predrasuda je uvek bilo i biće ih. Ne samo prema Romima, nego uopšte. Nažalost, ali tako je.
Jesi li i koliko aktivan u romskoj zajednici?
Aktivan sam onoliko koliko mi vreme i obaveze dozvoljavaju. Moje aktivnosti se najčešće svode na razgovor i pomoć mlađima, srednjoškolcima, dajem im savete, pomažem u vezi sa nekim školskim predmetima. Pričam im o fakultetu, dajem smernice za pripremnu nastavu. Što se tiče ostalih pripadnika romske zajednice, možda ću na njih moći više da utičem jednog dana kad budem diplomirani farmaceut.
