U proteklih šest godina, dodeljena je 121 stipendija za ukupno 58 studenata, na četiri univerziteta u Srbiji
Nenad Vladisavljev, URS Novi Sad
Značajne komponente RHSP programa, pored stipendiranja i medijske komponente su mentorstvo i javno zagovaranje. Mentorska komponenta predstavlja individualni rad mentora sa stipendistima, a javno zagovaranje ima za cilj jačanje kapaciteta za unapređenje položaja romske zajednice.
“Program stipendiranja Roma u oblasti medicinskih nauka sprovodi se u Bugarskoj, Rumuniji, Makedoniji i Srbiji. Ideja programa je da se stvara romski medicinski kadar, kao brend koji će biti prepoznatljiv u Evropi, kao što su, na primer, Indijci poznati po IT sektoru. U tom smislu, da Romi budu poznati kao neko ko ima dobar, kvalitetan i kompetentan medicinski kadar”, kaže za Danas Nenad Vladisavljev, iz Udruženje romskih studenata. Na taj način se, objašnjava on, ruše predrasude o Romima kao neobrazovanim, a oni postaju eksperti u svojim oblastima i deo onog najobrazovanijeg, a time i veoma uvaženog, dela društva.
U proteklih šest godina, dodeljena je 121 stipendija za ukupno 58 studenata, na četiri univerziteta u Srbiji. Za same studente, korisnike RHSP stipendija, dve izuzetno značajne komponenete programa su mentorstvo i javno zagovaranje. Dok prva predstavlja individualni rad mentora sa stipendistima (koji podrazumeva konsultacije četiri do šest puta mesečno, u cilju ne samo njihovog obrazovanja, već i socijalne i psihološke podrške), druga komponenta za cilj ima jačanje kapaciteta za unapređenje položaja romske zajednice, u zdravstvenom sistemu.
“Na samom početku, od romskih studenata tražimo da nam napišu svoja očekivanja, da bismo mogli što bolje da se pripremimo. Od njih zahtevamo i da svake godine naprave personalne planove razvoja, koji im pomažu da kvalitetnije planiraju svoje aktivnosti i da postignu bolje uspehe u akademskoj sredini” priča dr Janko Janković, rukovodilac mentorske komponente i pojašnjava njenu važnost: „Značaj je što investiranjem u izgradnju kulture mentorstva, dolazi do jačanja obrazovnih kapaciteta romskih studenata, čime oni postižu i bolje akademske rezultate, podstiče se njihov profesionalni razvoj, bolja integracija u školsku sredinu i društvo.“
O iskustvima u radu sa RHSP stipendistima, govori i mentorka dr Željka Stanojević, specijalista medicinske biohemije, inače asistent Medicinskog fakulteta u Beogradu.
“Mi inače radimo u grupama - jedan asistent na 33-35 studenata, a na ovom projektu sam imala privilegiju da radim na individualnom nivou. Dosta sam naučila kroz individualni rad i o mentorstvu, o radu sa studentima, ali na kraju krajeva i o sebi. Mnogo se više mentor može dati, a isto tako mnogo više i primiti. Svaki njihov uspeh je delimično i moj”, kaže dr Stojanović, objašnjavajući svoju ulogu: “Uvek smo zajedno osmišljavali strategiju polaganja ispita, uključivanje u akademsku zajednicu, naučno-istraživački rad. Viđali smo se jednom nedeljno. Komunicirali mailom, vajberom. Razgovarali o jednogodišnjem, dvogodišnjem i trogodišnjem planu i eventualnoj pomoći u vezi sa ostvarivanjem tih planova. Zadovoljstvo je raditi sa njima, jer su izuzetno vredni i veoma pametni.”
O značaju mentorstva najbolje govore sami studenti, stipendisti, koji na kraju svake godine popunjavaju takozvane evaluacione upitnike.
Na profesionalnom aspektu najčešće navode da je to usavršavanje znanja i veština u struci, lakše savladavanje teških predmeta, efikasnije učenje, kao i razvoj profesionalnih akademskih mreža.
„Ipak je ovo privilegija kad imate mentora – jedan na jedan. Na ličnom aspektu im pomažemo time što imaju više samopouzdanja, podrške, jačanje identiteta, motivacije, unapređenja komunikacijskih veština, osećaja da pripadaju grupi, što je veoma bitno. Takođe, prijateljstva, kako oni kažu, za čitav život sa svojim mentorima i sa drugim studentima“, navodi dr Janković, uz opasku da je, zapravo, najvažnije njihovo osećanje da su ravnopravno prihvaćeni u akademskoj sredini, a što doprinosi razbijanju predrasuda o neobrazovanim Romima.
Pored svega ovoga, mentorstvo podrazumeva i pomoć studentima u naučnoistraživačkom radu, koji nije obavezan za dobijanje stipendija, ali umnogome pomaže profesionalni razvoj budućih zdravstvenih radnika. Tako, pojedini studenti, pored redovnog i vrlo uspešnog pohađanja fakulteta, objavljuju i radove u domaćim i stranim naučnim časopisima iz oblasti zdravlja i prezentuju svoja naučna istraživanja na međunarodnim stručnim kongresima.
„Ukoliko smisle neke projekte, studenti takođe dobijaju finansijska sredstva za to i Romski obrazovni fond je odobrio i finansirao neke od njih. Izvrsni su rezultati što je u trećoj godini projekta jedan romski student dobio stipendiju Evropske unije za visoko obrazovanje, pa je išao na praksu u Ljubljanu u trajanju od godinu dana. Jedna studentkinja je dobila BASILEUS stipendiju za studentsku razmenu, takođe u Ljubljani. Ove godine imamo studenta koji će da ide u Salzburg, a imamo i studenta koji je od novembra prošle godine na usavršavanju u Norveškoj“, priča dr Janković.
Pa ipak, tek mali broj romskih studenata odlučuje da se bavi naučno-istraživačkim radom. Dr Željka Stanojević s nama deli svoj utisak da se studenti medicine romske nacionalnosti, više od ostalih, plaše ovako velikog koraka.
“Da li misle da to njima ne pripada, da li imaju neku vrstu distance od toga, ali mislim da je to nepotrebno, jer nauka treba da bude dostupna svima. Nije dostupna samo onome ko se ne javi”, kaže Dr Stanojević. Studenti, pak, svoje neangažovanje u ovom segment pravdaju (nespornom) činjenicom da su medicinske nauke ne samo teške za studiranje, već i da fakultetske obaveze oduzimaju ogromno vreme.
“Jeste medicina težak fakulet, ali ja mislim da je tu samo potrebno – produžiti deset metara. Mislim da oni nisu dovoljno motivisani i da imaju otpor prema tome”, navodi dr Stanojević.
Pored mentorstva, važnu komponentu programa čini i takozvano “javno zagovaranje”, koje i ove godine sprovodi Udruženje romskih studenata.
“Prethodnih godina smo imali serije treninga nakon kojih su stipendisti definisali neki lokalni program u oblasti zdravlja. Ove godine, fokus je više na njihovom boljem upoznavanje sa romskom zajednicom i problemima u oblasti zdravlja Roma. Primetili smo da stipendisti nedovoljno poznaju kakvi su problemi najsiromašnijih Roma i nedovoljno su upoznati sa romskom zajednicom koja živi u najsiromašnijim uslovima”, kaže Nenad Vladisavljev, koordinator komponente javnog zagovaranja i objašnjava da ove godine stipendisti, zajedno sa pedagoškim asistentima i koordinatorima za romska pitanja, odlaze na teren u najsiromašnije romske zajednice i onda beleže svoja zapažanja, koja će biti iskorišćena za eseje, u cilju poboljšanja opšteg zdravlja ove manjinske zajednice.
“Pored toga što želimo da imamo buduće zdravstvene radnike koji će biti kompetentni, želimo da imamo i svesne i odgovorne građane. Znači, mlade ljude koji će, na neki način, vratiti romskoj zajednici time što će multiplikovati efekat njihovog ličnog postignuća, tako što će biti povezani sa svojom zajednicom nakon što ostvare neku integraciju u društvo, kroz svoje obrazovanje. A za društvo je vredno zato što imamo svesne građane koji, bez obzira na svoju nacionalnu pripadnost, deluju odgovorno za nešto što mi zovemo javno dobro. Znači, koji će služiti ovoj zajednici, a ne samo da dobijemo mlade, ambiciozne, ljude usmerene ka svojoj karijeri”, zaključuje Vladisavljev.
Značajne komponente RHSP programa, pored stipendiranja i medijske komponente su mentorstvo i javno zagovaranje. Mentorska komponenta predstavlja individualni rad mentora sa stipendistima, a javno zagovaranje ima za cilj jačanje kapaciteta za unapređenje položaja romske zajednice.
“Program stipendiranja Roma u oblasti medicinskih nauka sprovodi se u Bugarskoj, Rumuniji, Makedoniji i Srbiji. Ideja programa je da se stvara romski medicinski kadar, kao brend koji će biti prepoznatljiv u Evropi, kao što su, na primer, Indijci poznati po IT sektoru. U tom smislu, da Romi budu poznati kao neko ko ima dobar, kvalitetan i kompetentan medicinski kadar”, kaže za Danas Nenad Vladisavljev, iz Udruženje romskih studenata. Na taj način se, objašnjava on, ruše predrasude o Romima kao neobrazovanim, a oni postaju eksperti u svojim oblastima i deo onog najobrazovanijeg, a time i veoma uvaženog, dela društva.
U proteklih šest godina, dodeljena je 121 stipendija za ukupno 58 studenata, na četiri univerziteta u Srbiji. Za same studente, korisnike RHSP stipendija, dve izuzetno značajne komponenete programa su mentorstvo i javno zagovaranje. Dok prva predstavlja individualni rad mentora sa stipendistima (koji podrazumeva konsultacije četiri do šest puta mesečno, u cilju ne samo njihovog obrazovanja, već i socijalne i psihološke podrške), druga komponenta za cilj ima jačanje kapaciteta za unapređenje položaja romske zajednice, u zdravstvenom sistemu.
“Na samom početku, od romskih studenata tražimo da nam napišu svoja očekivanja, da bismo mogli što bolje da se pripremimo. Od njih zahtevamo i da svake godine naprave personalne planove razvoja, koji im pomažu da kvalitetnije planiraju svoje aktivnosti i da postignu bolje uspehe u akademskoj sredini” priča dr Janko Janković, rukovodilac mentorske komponente i pojašnjava njenu važnost: „Značaj je što investiranjem u izgradnju kulture mentorstva, dolazi do jačanja obrazovnih kapaciteta romskih studenata, čime oni postižu i bolje akademske rezultate, podstiče se njihov profesionalni razvoj, bolja integracija u školsku sredinu i društvo.“
O iskustvima u radu sa RHSP stipendistima, govori i mentorka dr Željka Stanojević, specijalista medicinske biohemije, inače asistent Medicinskog fakulteta u Beogradu.
“Mi inače radimo u grupama - jedan asistent na 33-35 studenata, a na ovom projektu sam imala privilegiju da radim na individualnom nivou. Dosta sam naučila kroz individualni rad i o mentorstvu, o radu sa studentima, ali na kraju krajeva i o sebi. Mnogo se više mentor može dati, a isto tako mnogo više i primiti. Svaki njihov uspeh je delimično i moj”, kaže dr Stojanović, objašnjavajući svoju ulogu: “Uvek smo zajedno osmišljavali strategiju polaganja ispita, uključivanje u akademsku zajednicu, naučno-istraživački rad. Viđali smo se jednom nedeljno. Komunicirali mailom, vajberom. Razgovarali o jednogodišnjem, dvogodišnjem i trogodišnjem planu i eventualnoj pomoći u vezi sa ostvarivanjem tih planova. Zadovoljstvo je raditi sa njima, jer su izuzetno vredni i veoma pametni.”
O značaju mentorstva najbolje govore sami studenti, stipendisti, koji na kraju svake godine popunjavaju takozvane evaluacione upitnike.
Na profesionalnom aspektu najčešće navode da je to usavršavanje znanja i veština u struci, lakše savladavanje teških predmeta, efikasnije učenje, kao i razvoj profesionalnih akademskih mreža.
„Ipak je ovo privilegija kad imate mentora – jedan na jedan. Na ličnom aspektu im pomažemo time što imaju više samopouzdanja, podrške, jačanje identiteta, motivacije, unapređenja komunikacijskih veština, osećaja da pripadaju grupi, što je veoma bitno. Takođe, prijateljstva, kako oni kažu, za čitav život sa svojim mentorima i sa drugim studentima“, navodi dr Janković, uz opasku da je, zapravo, najvažnije njihovo osećanje da su ravnopravno prihvaćeni u akademskoj sredini, a što doprinosi razbijanju predrasuda o neobrazovanim Romima.
Pored svega ovoga, mentorstvo podrazumeva i pomoć studentima u naučnoistraživačkom radu, koji nije obavezan za dobijanje stipendija, ali umnogome pomaže profesionalni razvoj budućih zdravstvenih radnika. Tako, pojedini studenti, pored redovnog i vrlo uspešnog pohađanja fakulteta, objavljuju i radove u domaćim i stranim naučnim časopisima iz oblasti zdravlja i prezentuju svoja naučna istraživanja na međunarodnim stručnim kongresima.
„Ukoliko smisle neke projekte, studenti takođe dobijaju finansijska sredstva za to i Romski obrazovni fond je odobrio i finansirao neke od njih. Izvrsni su rezultati što je u trećoj godini projekta jedan romski student dobio stipendiju Evropske unije za visoko obrazovanje, pa je išao na praksu u Ljubljanu u trajanju od godinu dana. Jedna studentkinja je dobila BASILEUS stipendiju za studentsku razmenu, takođe u Ljubljani. Ove godine imamo studenta koji će da ide u Salzburg, a imamo i studenta koji je od novembra prošle godine na usavršavanju u Norveškoj“, priča dr Janković.
Pa ipak, tek mali broj romskih studenata odlučuje da se bavi naučno-istraživačkim radom. Dr Željka Stanojević s nama deli svoj utisak da se studenti medicine romske nacionalnosti, više od ostalih, plaše ovako velikog koraka.
“Da li misle da to njima ne pripada, da li imaju neku vrstu distance od toga, ali mislim da je to nepotrebno, jer nauka treba da bude dostupna svima. Nije dostupna samo onome ko se ne javi”, kaže Dr Stanojević. Studenti, pak, svoje neangažovanje u ovom segment pravdaju (nespornom) činjenicom da su medicinske nauke ne samo teške za studiranje, već i da fakultetske obaveze oduzimaju ogromno vreme.
“Jeste medicina težak fakulet, ali ja mislim da je tu samo potrebno – produžiti deset metara. Mislim da oni nisu dovoljno motivisani i da imaju otpor prema tome”, navodi dr Stanojević.
Pored mentorstva, važnu komponentu programa čini i takozvano “javno zagovaranje”, koje i ove godine sprovodi Udruženje romskih studenata.
“Prethodnih godina smo imali serije treninga nakon kojih su stipendisti definisali neki lokalni program u oblasti zdravlja. Ove godine, fokus je više na njihovom boljem upoznavanje sa romskom zajednicom i problemima u oblasti zdravlja Roma. Primetili smo da stipendisti nedovoljno poznaju kakvi su problemi najsiromašnijih Roma i nedovoljno su upoznati sa romskom zajednicom koja živi u najsiromašnijim uslovima”, kaže Nenad Vladisavljev, koordinator komponente javnog zagovaranja i objašnjava da ove godine stipendisti, zajedno sa pedagoškim asistentima i koordinatorima za romska pitanja, odlaze na teren u najsiromašnije romske zajednice i onda beleže svoja zapažanja, koja će biti iskorišćena za eseje, u cilju poboljšanja opšteg zdravlja ove manjinske zajednice.
“Pored toga što želimo da imamo buduće zdravstvene radnike koji će biti kompetentni, želimo da imamo i svesne i odgovorne građane. Znači, mlade ljude koji će, na neki način, vratiti romskoj zajednici time što će multiplikovati efekat njihovog ličnog postignuća, tako što će biti povezani sa svojom zajednicom nakon što ostvare neku integraciju u društvo, kroz svoje obrazovanje. A za društvo je vredno zato što imamo svesne građane koji, bez obzira na svoju nacionalnu pripadnost, deluju odgovorno za nešto što mi zovemo javno dobro. Znači, koji će služiti ovoj zajednici, a ne samo da dobijemo mlade, ambiciozne, ljude usmerene ka svojoj karijeri”, zaključuje Vladisavljev.
