Zahvaljujćii ovoj stipendiji uspela sam da ostvarim svoju najveću želju – da studiram
Ardita Ramadani - stipendistkinja (studentkinja specijalne rehabilitacije i edukacije na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu)
Nakon završetka srednje škole želela si da studiraš, ali je to bilo pod znakom pitanja, zbog nepovoljne materijalne situacije u porodici. Zahvaljujući stipendiji,ipak si uspela.
Želela sam da upišem fakultet, ali nisam znala kako i da li je to uopšte izvodljivo, s obzirom na to da živim u šestočlanoj porodici, a da jedino tata radi, materijalne mogućnosti nam nisu bile zadovoljavajuće. Iz tog razloga odlučila sam da se zaposlim odmah posle srednje škole. U međuvremenu, pozvali su me iz Udruženja romskih studenata Novog Sada objasnivši mi da bih mogla da konkurišem za RHSP stipendiju. Naravno, tu šansu nisam htela da propustim. Počela sam da sarađujem sa njima, išla na pripreme za fakultet i nakon polaganja prijemnog ispita bila prva na listi, na mom smeru. Zahvaljujćii ovoj stipendiji uspela sam da ostvarim svoju najveću želju – da studiram. Pogotovo na medicinskom fakultetu, koji je jedan od prestižnijih i koji ima dobru reputaciju. Mogla sam, dakle, u potpunosti da se posvetim fakultetskim obavezama, da ne razmišljam o finansijskim poteškoćama, da plaćam ispite... Jednostavno, mogla sam da se opustim i da učim. To je bila jedina moja obaveza, za sve ostalo tu je bila stipendija. U potpunosti sam sebi obezbedila sve za školovanje, a moji su osetili ogromno finansijsko olakšanje, jer nisu morali da brinu o meni u tom smislu.
Studiraš specijalnu rehabilitaciju i edukaciju na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu, četvrta si godina. Kakva su dosadašnja iskustva sa fakulteta, da li si zadovoljna, jesu li ispunjena tvoja očekivanja?
Uglavnom jesu. Volim da radim sa ljudima, pogotovo sa decom, tako da će mi ovo zanimanje upravo to i pružiti. Završavam studije za mesec i po dana. čini mi se da je sve ovo nekako brzo prošlo. U suštini sam zadovoljna postignutim rezultatima. Trudila sam se da učim što više, da budem što bolja, da steknem što više iskustva i mislim da se to isplatilo. Još malo mi je ostalo i kraj. Posle osnovnih studija planiram da upišem i master studije na specijalnoj rehabilitaciji, koje traju godinu dana. Sve vreme studiranja imala si mentora.
Koliko ti je to bilo važno i koliko ti je olakšalo studiranje?
Imala sam veoma dobru saradnju sa mentorkom i mnogo mi je pomogla. Davala mi je korisne savete, pružala podršku, upućivala koju literaturu da koristim, pomagala u izradi seminarskih radova i odabiru tema.
Koliko je, po tvom mišljenju, važno obrazovanje Roma i koliko doprinosi razbijanju predrasuda o vašoj etničkoj grupi?
Mislim da obrazovanjem možemo da poboljšamo ne samo svoj život, već i položaj cele populacije. Mi, romski studenti se trudimo da budemo dobar primer našim mlađim sunarodnicima, da ih motivišemo, da slede naš put, a na taj način i široj populaciji dokazujemo da smo ravnopravni u sticanju obrazovanja, da nema razlike među nama i da možemo da završimo fakultete i dobijemo posao, da smo jednako kompetentni kao i svi drugi.
Ti, dakle, završavaš studije,rekla si mi da tvoja mlađa sestra planira da upiše psihologiju, a najmlađi brat i sestra idu u školu. Vi ste odličan primer, ne samo za romsku zajednicu, nego za društvo, uopšte.
Sestra sad upisuje psihologiju, brat je druga godina srednje škole, a najmlađa sestra je četvrti osnovne. Roditelji su se trudili oko nas, zaista. Znali su šta je važno za napredak. Moj tata je, takođe, završio fakultet, Vojnu akademiju. Izuzetno je važno da roditelji prepoznaju koliko je obrazovanje značajno. Ako kod kuće nema ko da radi sa decom, onda je to veliki problem. Ako roditelji ne vide važnost toga, teško je da dete samo napreduje.
Jesi li i koliko aktivna u romskoj zajednici?
Radimo sa romskom decom iz Novog Sada. Pomažemo im u učenju, motivišemo ih... Dobar smo primer, ne samo našoj, već i široj zajednici. Pravili smo i ozbiljne projekte u kojima smo zastupali prava Roma,pregovarali sa predstavnicima vlasti i institucija da poboljšamo njihov položaj. Prošle godine smo od Skupštine grada Novog Sada tražili da izdvoji sredstva iz budžeta za plaćanje lekova sa negativne liste za hronične bolesnike iz naselja Bangladeš, koje je najugroženije u Novom Sadu. Pre toga tražili smo da se u tom naselju obezbede kontejneri za đubre kojih tamo nije bilo, pa su se pravile deponije i dolazilo je do raznih zaraza. Iz sopstvenog budžeta i uz njihovu pomoć kupili smo tri velika kontejnera i sad tamo redovno odlazi gradska čistoća i kupi smeće.
