Izuzetno nam je značila, s obzirom na to da živimo u četvoročlanoj porodici u kojoj samo otac radi
Smiljana Ramanović – stipendistkinja (studentkinja šeste godine Medicinskog fakulteta u Nišu)
Stipendista si RHSP programa od starta studiranja. Završna si godina medicine, odličan student sa prosekom 9,7. Koliko ti je značila ova stipendija?
Mnogo je pomogla i meni i mojoj porodici. Izuzetno nam je značila, s obzirom na to da živimo u četvoročlanoj porodici u kojoj samo otac radi. I moj godinu dana mlađi brat Manuel je takođe stipendista. Peta je godina medicine i trenutno je na studentskoj razmeni u Norveškoj. Dok smo bili mlađi nismo imali nekih poteškoća. Živeli smo kao i svaka druga porodica u Srbiji. Ali kad smo brat i ja krenuli da studiramo... kad u porodici imate dva studenta, a jednu platu, to je veoma teško. Ova stipendija nam je pružila ekonomsku sigurnost, ali i dala podsticaj da nastavimo studije. Nismo morali da razmišljamo o tome da li ćemo sutra moći da preživimo, da li ćemo imati šta da jedemo ili ne. S druge strane, mnogo volim da učim iz novih udžbenika, te sam mogla sebi i da ih priuštim. A zna se da oni na medicinskom fakultetu uopšte nisu jeftini. Naprotiv.
Studenti svake godine moraju da konkurišu za stipendiju. Je li tako?
Tako je. Ovaj stipendijski program započet je 2010. godine i svake naredne morate da konkurišete iznova. To što smo već bili stipendisti nije značilo da ćemo i ostati. Nismo imali benefite u tom smislu. Predajemo ponovo dokumentaciju, pišemo eseje i motivaciona pisma. Nakon toga, oni vrše selekciju. Ukoliko vas odaberu za potencijalnog stipendistu, obaveste vas mejlom da bi trebalo da im pošaljete upisnicu naredne godine, a onda vam odobre stipendiju. Ona se uplaćuje iz dva dela, s tim što je uslov da se za drugi deo položi određeni broj ispita iz te godine.
Kao i tvoje kolege i ti si dobila mentora na fakultetu. Koliko ti je to pomoglo u toku studiranja?
Prve dve godine mentorka mi je bila Slađana Jović, profesorka socijalne medicine, predmeta koji se izučava na petoj godini studija. Sa njom sam se viđala jednom nedeljno. S obzirom na to da ona ima ćerku mojih godina, mnogo mi je pomogla u psihičkom smislu, jer sam se tada prvi put bila odvojila od kuće i porodice, za mene je sve bilo novo – sredina, ljudi i bila mi je potrebna podrška... Kasnije sam shvatila da bi bilo dobro da imam mentora sa svoje godine, jer da sam, na primer, na prvoj godini imala nekoga iz anatomije možda bih lakše savladala gradivo i bila upućenija u sve. Pozvala sam koordinatora mentorskog projekta i rekla mu da hoću da promenim mentorku, ne zato što imam problema sa njom, već bi jednostavno bilo dobro i više bi mi koristilo da to bude neko sa moje godine. Izašao mi je u susret i rekao da odaberem koga hoću. Slučajno je odabir pao na profesorku biohemije Ivanu Stojanović. Ona me je zainteresovala za naučnoistraživački rad, jer je dosta posvećena tome. Mentor na fakultetu je zapravo najviše i potreban za te radove.
Imala si naučno-istraživački rad na temu multipla skleroze... reci mi nešto o tome.
Većina studenata sa medicine piše naučne radove. U tome nam, naravno, pomažu i mentori. Potom te radove izlažemo na Nacionalnom kongresu studenata medicine iz Srbije. Pisala sam tri rada do sada. Tema se bazirala na multipla sklerozi i moram reći da su svi bili dobro ocenjeni.
Uz studiranje učiš i švedski jezik? Zašto si odabrala baš taj jezik?
Većina mojih kolega uči nemački jezik, jer su medicinski radnici veoma traženi u Austriji i Nemačkoj. Ja sam htela da se razlikujem i odabrala sam švedski. Osim toga moja tetka je udata za Šveđanina i živi u Švedskoj, pa sam i ja nekoliko puta bila u toj zemlji, koja ima vrlo zanimljiv i uređen sistem. Kad završim fakultet volela bih da nađem posao u Srbiji, ako ne uspem verovatno ću da idem u Švedsku.
Koliko je, po tvom mišljenju, važno obrazovanje Roma i koliko doprinosi razbijanju predrasuda o vašoj etničkoj grupi?
Obrazovanje Roma jednako je važno kao i obrazovanje svih ostalih ljudi. Mislim da može da doprinese i smanjenju predrasuda prema našoj zajednici. Ajnštajn je rekao da je lakše razbiti atom nego predrasude, ali time što postajemo vidljivi, što imamo primere obrazovanih ljudi možda možemo da ih ublažimo. Predrasude će uvek postojati. Teško ih je izbrisati, ali, kao što rekoh, mogu se barem ublažiti. Ranije smo postojali kao Cigani/Romi koji rade samo prljav posao, koji lažu i kradu. Sad smo postali drugačiji.
Ti i tvoj brat, ali i vaše kolege ste kao obrazovani, uspešni, mladi ljudi odličan primer, ne samo za romsku zajednicu, nego za društvo uopšte. Šta misliš koliko se klinci ugledaju na tebe, žele li jednog dana da budu kao ti?
Naravno ima toga. Posebno zato što sam ja iz malog mesta Surdulice. Moji baka i deka žive u mahali i ja sam delom tamo odrasla i svi me znaju kao dete koje je uvek sve zanimalo i koje se mešalo i gde mu jeste i gde mu nije mesto. Jedino sam romsko dete iz moje generacije koje je išlo u gimnaziju, a danas ima sve više klinaca koji idu u školu. Kad odem tamo često me pitaju: „Koliko još imaš da završiš? Kad ćeš doći da nas lečiš?“
Stipendista si RHSP programa od starta studiranja. Završna si godina medicine, odličan student sa prosekom 9,7. Koliko ti je značila ova stipendija?
Mnogo je pomogla i meni i mojoj porodici. Izuzetno nam je značila, s obzirom na to da živimo u četvoročlanoj porodici u kojoj samo otac radi. I moj godinu dana mlađi brat Manuel je takođe stipendista. Peta je godina medicine i trenutno je na studentskoj razmeni u Norveškoj. Dok smo bili mlađi nismo imali nekih poteškoća. Živeli smo kao i svaka druga porodica u Srbiji. Ali kad smo brat i ja krenuli da studiramo... kad u porodici imate dva studenta, a jednu platu, to je veoma teško. Ova stipendija nam je pružila ekonomsku sigurnost, ali i dala podsticaj da nastavimo studije. Nismo morali da razmišljamo o tome da li ćemo sutra moći da preživimo, da li ćemo imati šta da jedemo ili ne. S druge strane, mnogo volim da učim iz novih udžbenika, te sam mogla sebi i da ih priuštim. A zna se da oni na medicinskom fakultetu uopšte nisu jeftini. Naprotiv.
Studenti svake godine moraju da konkurišu za stipendiju. Je li tako?
Tako je. Ovaj stipendijski program započet je 2010. godine i svake naredne morate da konkurišete iznova. To što smo već bili stipendisti nije značilo da ćemo i ostati. Nismo imali benefite u tom smislu. Predajemo ponovo dokumentaciju, pišemo eseje i motivaciona pisma. Nakon toga, oni vrše selekciju. Ukoliko vas odaberu za potencijalnog stipendistu, obaveste vas mejlom da bi trebalo da im pošaljete upisnicu naredne godine, a onda vam odobre stipendiju. Ona se uplaćuje iz dva dela, s tim što je uslov da se za drugi deo položi određeni broj ispita iz te godine.
Kao i tvoje kolege i ti si dobila mentora na fakultetu. Koliko ti je to pomoglo u toku studiranja?
Prve dve godine mentorka mi je bila Slađana Jović, profesorka socijalne medicine, predmeta koji se izučava na petoj godini studija. Sa njom sam se viđala jednom nedeljno. S obzirom na to da ona ima ćerku mojih godina, mnogo mi je pomogla u psihičkom smislu, jer sam se tada prvi put bila odvojila od kuće i porodice, za mene je sve bilo novo – sredina, ljudi i bila mi je potrebna podrška... Kasnije sam shvatila da bi bilo dobro da imam mentora sa svoje godine, jer da sam, na primer, na prvoj godini imala nekoga iz anatomije možda bih lakše savladala gradivo i bila upućenija u sve. Pozvala sam koordinatora mentorskog projekta i rekla mu da hoću da promenim mentorku, ne zato što imam problema sa njom, već bi jednostavno bilo dobro i više bi mi koristilo da to bude neko sa moje godine. Izašao mi je u susret i rekao da odaberem koga hoću. Slučajno je odabir pao na profesorku biohemije Ivanu Stojanović. Ona me je zainteresovala za naučnoistraživački rad, jer je dosta posvećena tome. Mentor na fakultetu je zapravo najviše i potreban za te radove.
Imala si naučno-istraživački rad na temu multipla skleroze... reci mi nešto o tome.
Većina studenata sa medicine piše naučne radove. U tome nam, naravno, pomažu i mentori. Potom te radove izlažemo na Nacionalnom kongresu studenata medicine iz Srbije. Pisala sam tri rada do sada. Tema se bazirala na multipla sklerozi i moram reći da su svi bili dobro ocenjeni.
Uz studiranje učiš i švedski jezik? Zašto si odabrala baš taj jezik?
Većina mojih kolega uči nemački jezik, jer su medicinski radnici veoma traženi u Austriji i Nemačkoj. Ja sam htela da se razlikujem i odabrala sam švedski. Osim toga moja tetka je udata za Šveđanina i živi u Švedskoj, pa sam i ja nekoliko puta bila u toj zemlji, koja ima vrlo zanimljiv i uređen sistem. Kad završim fakultet volela bih da nađem posao u Srbiji, ako ne uspem verovatno ću da idem u Švedsku.
Koliko je, po tvom mišljenju, važno obrazovanje Roma i koliko doprinosi razbijanju predrasuda o vašoj etničkoj grupi?
Obrazovanje Roma jednako je važno kao i obrazovanje svih ostalih ljudi. Mislim da može da doprinese i smanjenju predrasuda prema našoj zajednici. Ajnštajn je rekao da je lakše razbiti atom nego predrasude, ali time što postajemo vidljivi, što imamo primere obrazovanih ljudi možda možemo da ih ublažimo. Predrasude će uvek postojati. Teško ih je izbrisati, ali, kao što rekoh, mogu se barem ublažiti. Ranije smo postojali kao Cigani/Romi koji rade samo prljav posao, koji lažu i kradu. Sad smo postali drugačiji.
Ti i tvoj brat, ali i vaše kolege ste kao obrazovani, uspešni, mladi ljudi odličan primer, ne samo za romsku zajednicu, nego za društvo uopšte. Šta misliš koliko se klinci ugledaju na tebe, žele li jednog dana da budu kao ti?
Naravno ima toga. Posebno zato što sam ja iz malog mesta Surdulice. Moji baka i deka žive u mahali i ja sam delom tamo odrasla i svi me znaju kao dete koje je uvek sve zanimalo i koje se mešalo i gde mu jeste i gde mu nije mesto. Jedino sam romsko dete iz moje generacije koje je išlo u gimnaziju, a danas ima sve više klinaca koji idu u školu. Kad odem tamo često me pitaju: „Koliko još imaš da završiš? Kad ćeš doći da nas lečiš?“
